Parkovi su se nekada čuvali i gledalo se da ih bude što više. Svako drvo imalo je svoje mesto, svaka travka svoju svrhu. Danas su odlučili da u park posade kontejnere. Ne one za smeće – to bi bar bilo pošteno. Ovi su moderni i služe nečemu. Svi znamo da će trajati kratko, koliko i onaj sat na Trg republike, koji se stalno kvari, a građani već raspravljaju gde bi najbolje stajao. Neki predlažu Borču, neki Karaburmu…
Ironija je jednostavna: umesto sata koji se kvari, na to mesto mogao bi da stoji spomenik koji već decenijama ima svoj značaj – spomenik Branislavu Nušiću. Nušić je kroz svoje drame, tekstove i satire oblikovao Beograd, njegovo pamćenje i duh. Njegov spomenik već ima svrhu – stoji, podseća, svedoči. Sat, sa druge strane, samo meri kvarove, smeh i kolutanje očiju sugrađana.
Park, nekada oaza i mesto odmora, danas je scena za eksperiment i privremene skulpture. Kontejneri dolaze, sat se kvari, a Nušić stoji kao jedina konstanta, jedina institucija pamćenja u gradu koji sve više menja izgled, a zaboravlja duh.
U Beogradu priroda više ne raste. Ona se postavlja. Sat se kvari. Trg se malo po malo kocka. Ko da je Nušić pisao dramu.
Aleksandar od Beograda
